Malo tko ima sreću doživjeti stotinu godina života, kao naša Eugenija. Mada je davno otišla iz Podstrane, rado dođe u posjetu svojoj kćerki Zemiri, u Staru Podstranu.  Ljubav prema mjestu gdje se rodila nikad nije prestala. Tih prvih dvadesetak godina ionako su svakome najljepše u životu, jer mladost ima svoje čari koje zrelo doba ne može nadomjestiti. A Eugenija, mada sada živi kod sina na Braču, u Splitskoj, rado nam je ispričala poneke detalje života koje će sigurno biti zanimljivi svim našim čitateljima.

-    Moj je otac Ivo Miroslav Jovanović služio vojsku u Boki Kotorskoj početkom prošlog vika. A vojska volila  svratit u konobu, popiti žmul vina i zapivati. Tako je jedne prilike upoznao jednu Bokeljku. Predstavio joj se, a ona mu reče da se zove Euđenija. Zavolili su se i viđali, ali kako je započeo rat ( vjerojatno jedan od balkanskih ratova) on je otišao iz Boke i više se nisu vidjeli. Poslije se on oženio i kad sam se ja rodila dao mi je ime po toj svojoj curi. Ja sam rođena 1911., na 14. veljače, dan iza ka se osnova Hajduk.  A kad je počeo oni veliki rat ja san imala 4 godine i sićan se kako me je otac drža u naručju i grlija kad je otiša na frontu.

-    Kako ste se zvali po kući, obiteljski? Je ste li imali neki nadimak?
-    Moj je dida Jovanović, a  mater je bila Perišić. Moj je otac ima ime Ivo, a zvali su ga Ivača. I brata mi zovu Ivača. A kuća moga oca bila je u mirini di je sad trafostanica u Staroj Podstrani. Ja san se samo rodila tu, to je bila stara kuća i počela je propadat pa ni bila više za živit. Onda smo jedno vrime živili u kući Tomasovića u fitu. On je bija bogat i živija u Splitu, a otac je posli napravija kuću doli uz more, u Grljevcu, di sad Amigo.

-    Imate li braće ili sestara?
-    Ja iman brata u Grljevcu, Ivu Jovanovića. A imala san dva brata šta su poginili u ratu, u partizanima. Alberta i Olijena.  Oljien  je bio oženjen i njegov je sin Miroslav, a on ima sina Olijena. Obojica su u našim vatrogascima. Išla sam u školu, naučila čitat i pisat. A kako mi je otac bija u ratu mater me izvadila iz drugog razreda. Posli više nisan išla u škole.

-    Od čega je obitelj živjela? Otac je bio u vojsci, je li imao neku mirovinu?
-    Ma kakvi, ništa. Bija je krivoj vojsci. Šta je izgubila rat. Nego bi u vrtle posadili zeleni i boba. Glad je bija, moja baba bi odila kroz polje i ubrala  smričke, pa bi ji skuvali. Ona bi izila smričke a mi dica bi pojili juvu. Imali smo tovara i dvi ovce, ma ovce daju mliko, ali kratko. Brzo prisuše. Ali otac je kad se vratija iz vojske i iznajmija tu kuću u Tomasovi, onda je u tu kuću otvorija dućan. Komeštibile, kako bi rekli. Oni bi išli u poje, a mene bi ostavili u dućan. Od 10 godina držala san butigu. Onda je bilo samo kupit oni suhi kolač, malo cukra, kafe, riži, brašna. Ljudi nisu imali pinez nego bi dizali iz dućana, pa kad bi prodali višnju ili grožđe onda bi ti donili platit. Ja bi imala jedan dnevnik i zapisivala ko je šta uzeja. I otac je bija bez škole, naučija je pisat u vojsku. A ja san znala sve, zbrajat i računat, ma nisan znala množit. Deset godin san živila u selu, a onda još deset u Grljevcu. Moj je otac prvi izgradija kuću uz more, uz cestu. Tu sad rade zgradu za branitelje. Bila je velika kuća, di je punta bori. Tu je kuću otac proda jednom Englezu, šta je bija kod Tita diplomat. On je  oženija jednu Almu, bosanku, ali je poginija, a ona otišla u Johanesburg. Tako je zemlja postala općinska.

-    Kad si bila cura, kako se zabavljalo? Je li bilo plesova?
-    Bilo je, najviše u našoj Čitovnici. Imali smo popa don Điđija. On je bija genij. On bi izjutra reka misu i posli bi kupija mladost. Učija ih je svirat i pivat. Moja ćer Ivanka je imala glas da je mogla pivat di je tila. Ma je moj muž ni tija dat u skule. Ma taki sopran ..  i sad mije ža. Điđi je govorija da mu samo dva miseca dolazi na poduku i ona će bit na bini. I sin mi je piva, jednon su išli u kino, u Split, pa bi momci zapivali i ona s njima. Zapivali su Floramy. Čuja je direktor kazališta i uvatija se za glavu. Molija je da dođe, ma moj muž ni čut. Za njega su te ča pivaju u kazalištu kurbe. I gotovo. Uvik mi je bilo ža, jer ima prilipi glas.

-    Tvoj muž. Još i niste ispričali kako  ste se udali.
-    Ma ovako. Udala san se u Split. Muž mi je bija pravi splićanin. Ružić. Valjda su i njegovi došli u Split iz Podstrane. Doša je jednon u dućan di san prodavala i tražija cigarete. Tad me prvi  put vidija. Mi smo tad priselili doli  u Grljevac, i doli je otac ima dućan. I on je dolazija dva, tri puta i tražija priliku da me upozna. Tada je Blaž Ćićerić naš susid, gradija kuću, ma je ostalo sve prazno, ni još stavija namještaj, pa bi se sastala klapa pa bi zapivali i zaplesali. Onda došli i on i njegovi roditelji, jerbo su bili prijatelji sa Lukon Ćićerićen, pa nan se pridružili. Kad smo  pošli doma, a on će da ostanemo ka zadnji. A on će: – Slušajte ja san kod vas zadnji puta uzeja cigarete, vi ste mi se dopali. Ja jesan iz Splita, ma nemojte mislit da san pokvaren. Ja želin jednu divojku iz blizine Splita da uzmen, jer splićanke nisu nikad ka šta su cure sa sela. A ja njemu: – Slušajte, vi najprvo morate pitat moga oca.  A otac vidija da smo mi ostali zada, pa ji pozva na čašu prošeka. Filko je reka da san mu se dopala i da bi tija da se zaručimo. Ma ne ka danas, već bi doša u drugu nediju. I tako, to je bilo 31. a mi smo se uzeli 32. godine.

-    U Podstrani ste proživjeli mladost. Sigurno je ostalo lijepih i zanimljivih događaja. Možete li nam ispričati poneki?
-    Ima puno taga, ma, sićan se još kad san se izgubila u brdu. Imala san tri godine i s babon čuvala ovce. Ma se magarac izgubija i ona ga pošla tražit, a meni je rekla da potiran ovce uz brdo. Ma ja san bila mala, ovce su otišle pri mene. Ka san vidila da san se izgubila ja u plač. A i baba, kad je vidila da me nema i ona u plač. Ma san čula magarca di reve i pošla k njemu. Našla san babu, ma je ona uvik pričala da je ona našla mene. Ili recimo, tad ni bilo struje, sva se roba prala na ruke. Pogotovo bi cure išle na vrilo, pa peri lugon, tuci pratljačan za oprat ono sirotinje. O tome ima priča da ne bi stale u knjigu a ne li novine.

-    Gdje ste živili u Splitu?
-    To je bilo u Rokovu ulicu, kraj  Radunice. Njegovi su imali puno zemje, ka smo se vinčali te godine su imali 200 stolitri vina. I posli je država sve nacionalizirala, a plaćali su kvadrat zemje po cini kila mesa. A sve su bili težaci, 25 000 splićan, 20 000 težaka. Ono ostalo koji je bija učen radi je na općinu, i pop i učitej, nešto advokati i neki zanatlije i to je sve. A uvik san dolazila u Postranu, ali samo nediljon i svecom, jer se ostalin danima uvik radilo.

-    Kako je bilo živit u Splitu kad su došli Talijani?
-    U straju se živilo. Mi smo deset godin živili u Splitu, u Rokovoj, a onda taman u ratu  preselili na podanak Visoke. Tu su bili samo vinogradi. Svekar nas je podilija, tu smo imali veliku baraku, sa alaton.  Imali smo tri čere i sina. A Filip je 42. otiša u partizane. Najpri u Bosnu, a onda u proletersku ( Prva dalmatinska proleterska brigada). Ma lako to, nego je rat svršija a on osta u Beogradu. U komandu. Ja mislila da je poginija. Tražila ga, priko Crvenog križa, ma ništa. Dva brata poginila, za nji san čula,  a za njega ništa. Obukla san i crninu.

-    Kako mu je bilo ime?
-    Ružić Filip, a zvali smo ga Filko. On je bija stariji od svi drugi boraca, bija je šef magazina. I pisa doma, ali pisma nisu dolazila. Doša je prvi put doma tek na jesen. Tito ga je imenova za nekog funkcionara. Zvao ga je Brko, a on Tita Stari. I onda je dolazio iz Beograda na odmor. A ja san uzdržala cilu familiju. I od napora san obolila. Onda je Filko reka da ga više ne šalju na funkcije i vratija se doma.

-    Kakav je život bio u novoj državi.?
-    Moj muž nije dugo ostao kao funkcionar. Jedno je vrijeme radio u pošti na Blatinama, a kad je dobio mirovinu posvetili smo se zemlji. Sadili smo garifule i drugo cviće. Ali sam obolila pa sam morala na operaciju. Već dugo ne radim teške poslove. Posli te operacije dobrog sam zdravlja i evo dočekala sam stotinu godina. Muž je umro prije četiri godine. Isto, moran reć, moja je obitelj bila složna, uvik smo se nalazili, pravili fešte, stol je bija ispod smokve, peka bi se kruv ispod peke, slani srdela, pršuta, sira, peka bi se janje. Bilo je veselo. Sad mi se čini da toga veselja više nima.

-    Danas imate tri unuka i 8 praunuka. Što bi savjetovali našim mještanima, kako dočekati stotinu godinu?
-    Radila sam čitav život i rad je ono šta mi je daje snagu za živit. Ali život mora biti uredan i miran. A raditi uvik pomalo, evo i danas san ćeri skuvala ručak. Eto to je moja riceta za dug život.

Zoran Jurišić

Podijeli ovo

• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 

O autoru